Saznajte nesto o kaktusu

TELO KAKTUSA
Nadzemni deo kaktusa, stablo, naziva se telo. Sredinom tela svakog kaktusa prolaze provodni snopići, i to od korena pa sve do vegetacione kupe biljke, gde se i završavaju. Oko provodnih snopića nalazi se mnogo tkiva kambija, koje je obavijeno pokoricom - epidermisom. Najprimitivniji kaktusi, peireskije, imaju tanko stablo. Što su kaktusi na razvojnom putu dalje otišli, ova stabla su sve deblja. Istovremeno se postepeno redukuju listovi. Tako su u peireskije listovi još normalni, dok su u opuncije prilično redukovani. Ostali kaktusi više nemaju listova.
Funkciju listova, asimilaciju i razmenu gasova, preuzelo je telo, odnosno stablo. Bujno razvijeno telo, što je osobina većine naših tipičnih kaktusa, naziva se sukulentnost. Povećanje obima tela kaktusa izaziva deblji sloj parenhimskog tkiva, koje može da veže veliku količinu vode, potrebne za održavanje životnih procesa, naročito za vreme dugotrajnih suša. Svi kaktusi su višegodišnje biljke - trajnice. Visina im je veoma različita. Danas ljudi kaleme kaktuse, da dobiju razne boje i oblike. Kalemljenje loptastog kaktusa na cilindrični, nedostatkom hlorofila javlja se žuta ili crvena boja.




EPIDERMIS
Epidermis (pokorica) je tkivo koje čini samo jedna vrsta ćelija koje štite biljke od nepovoljnih spoljnih uticaja, protiv uvenuća, iznenadnih toplotnih udara, prejakog osvetljenja. Ćelije na površini imaju kutikulu koja skoro ne propušta vodu i gasove. Na površini se često izlučuje voskasta materija pahuljastog oblika, pa su ćelije kvrgave, reljefne, a kod lisnatih sukulenata javljaju se u obliku dlačica. Epidermis nema hlorofila u ćelijama, pa zato i ne obavlja asimilaciju. Pokorica biljaka koje se nalaze na isturenim položajima ponekad se deli vodoravno, stvarajući hipodermis koji pomaže pokoricu u njenoj funkciji. Hipodermis je takođe bez hlorofila. Ispod pokorice i hipodermisa je osnovno tkivo u kome se već nalaze hloroplasti, koji obavljaju funkciju fotosinteze.
Biljkama je neophodna razmena vodene pare i gasova, čiji su posrednici stome. Stome se uvek sastoje od dve ćelije, postavljene jedna prema drugoj, koje se upadljivo razlikuju od ostalih epidermalnih ćelija. Kad je vreme vlažno, ove dve ćelije se ramiču, omogućavajući prolaženje vodene pare i vazduha do asimilacionog tkiva, iz koga biljka uzima ugljendioksid koji je neophodan za fotosintezu.
Kad je vreme toplo i suvo, relativna vlažnost vazduha se znatno snižava, stome se zatvaraju. Asimilacija CO2 kod kaktusa je donekle drugačija nego kod lisnatih biljaka, vrši se i kad su pore zatvorene, a deo ukupne hemijske reakcije prebacuje se u noćne sate. Ovo je veoma važno za čuvanje dragocene rezervne vode u telu kaktusa.


AREOLE I AKSILE
Na kaktusima se nalaze posebni organi iz kojih izrastaju bodlje (trnovi), na najčešće bočni izdanci i cvetovi. Ovi organi zovu se areole. Kada iz ma kakvih razloga odumre vegetaciona kupa, iz neke od areola izrasta nov bočni izdanak, ili nova glava. Kod primitivnih kaktusa iz areola izrastaju i listovi. Bodlje iz areola izrastaju postepeno u smeru odozdo na dole. Cvetovi i bočni izdanci većinom izrastaju iz areola. Pojavljuju se odmah iznad bodlji. Kod nekih rodova mesto gde se javlja pupoljak, a to znači i cvet i bočni izdanak, udaljeno je od areole. Takav slučaj je kod biljaka koje nemaju rebraste izbočine, već samo bradavice: tada gornja strana bradavice izgleda kao da je razdvojena uzdužnom brazdom, koja nosi naziv koritance. Fruktifikacioni čvor je ponekad pomeren sve do žljeba između tri bradavice: to mesto se naziva aksila. Areole su obično obrasle bodljama, vunastim ili svilastim tvorevinama. Kod nekih vrsta ove vunaste i svilaste tvorevine se dugo održavaju, dok se kod drugih brzo izgube, tako da areole ostanu gole. Na aksilama se isto tako mogu pojaviti vunaste niti, dlačice, čekinje.

BODLJE (TRNOVI)



Najlepši ukras kaktusa su bodlje, one su postale promenom listova. Sastoje se iz osnove, srednjeg dela i kupe. Za vreme rasta bodlje su priljubljene uz osnovu. Zato se mlade bodlje lako lome upravo u svom donjem delu, gde je tkivo još mlado, nedozrelo - dakle mekano. Bodlje postepeno gube vodu, tek kada sazru, one su čvrste. Oblici bodlji su raznovrsni. Osnovni tipovi bodlji su sledeći: vlasaste, čekinjaste, igličaste i konusolike. Na preseku su većinom okrugle. Mogu biti granate i pljosnate, ili u svom donjem delu imaju pupak, a u gornjem jednu ili više brazdica. Neke jače bodlje mogu biti poprečno nazubljene, pa čak i prstenaste. Za neke vrste kaktusa karakteristične su bodlje sa kukasto savijenim vrhom. Važna je i boja bodlji. Prava boja se najbolje određuje posle vlažnog vremena. Bodlje su po pravilu, na areoli svrstane u jednu ili dve kolone, i to oeriferno i u sredini. Ponekad u središnjem delu postoji i tzv treća kolona.
Kod nekih vrsta kaktusa nailazimo i na dlakave bodlje. Postoje i nektarske bodlje, zakržljale su, izlučuju kapljice slatkog nektara.


REBRA I BRADAVICE (MAMILE)



Za većinu kaktusa, karakteristična su rebra. Rebra mogu biti niska, široka i uska. Visina i širina rebara kombinuju se na različite načine, pa u tom slučaju imamo rebra visoko-široka, visoka-uska itd. Rebra su prava, usmerena od kupe ka korenovom vratu. Ponekad su spiralno uvijena, a kod cilindričnih ili stubastih biljaka mogu biti poređana u obliku navoja. Krajevi rebara mogu biti oštri, tupi, zaobljeni ili čak iskošeni.
Na ivicama rebara nalaze se reole; ukorenjene uz rebro. Na rebrima, gledano sa strane, možemo zapaziti posebne brazdaste izraštaje koji su kratki, veoma istureni, tupi ili oštri, tanki ili debeli itd.

KOREN
Podzemni deo kaktusa - koren - može biti veoma različito formiran. Tokom gajenja kaktusa biljke često presađujemo, čime se i korenov sistem oštećuje, ali se on i drugačije razvija nego u prirodi. Neke vrste kaktusa stvaraju loptast koren, koji prodire u dubinu i nema mnogo bočnih korenčića. U nekim slučajevima formira se rastresit korenov sistem, gde koren raste bliže površini i ponekad je veoma dugačak. Poznajemo i kaktuse s korenom repasto zadebljanim, sa sistemom glavnog debelog korena, i kaktuse kod kojih iz korenovog vrata izrasta splet finih i bogato razgranatih korenčića.
Da bi koren mogao upijati hranljive materije, on mora rasti. Na određenoj udaljenosti od korenove kape razvijaju se korenove dlake koje jedino i mogu da iz zemlje crpe vlagu, zajedno sa hranljivim solima. S porastom korena istovremeno se pomera i zona u kojoj nastaju korenove dlačice. U vreme sušnog perioda koren kaktusa ne raste, ali se na latentnim delovima stvaraju klice novih korenčića koji odmah počinju rasti, a uskoro i upijati vlagu. Stvaranje latentnog korenja može se ubrzati ako dugački koren u vreme mirovanja kratimo.





CVET I PLOD
Kod primitivnih kaktusa cvetovi izrastaju na vrhovima bočnih grančica i imaju karakter transformisanog bočnog izdanka. U tom slučaju su areole, iz kojih izlaze bodlje, smeštene na zelenom plodniku. Pupoljak se takođe može transformisati u bočni izdanak. Ako ga otcepimo može i da se ožili i da novu biljku. Kod kaktusa, odnosno njegovog cveta, čašica i krunica su srasle. Svi organi tela su spiralno raspoređeni.
Cvetni listići postupno prelaze iz spoljnih spirala u unutarnje. Otud nije moguće razlikovati čašićne od kruničnih listića. Prašnici su takođe spiralno poređani. Plodnik je uvek podcvetan. Između plodnika i cvetnog omotača nalazi se jedna cevasta tvorevina koja može biti različite dužine; to je u stvari, produženo tkivo cvetne lože pa, prema tome, nije reč o cevi u pravom smislu te reči.
Prema obliku, cvetovi mogu biti okruglasti, zvonasti, levkasti i cevasti. Cilindrični cvetovi su takve građe da ih mogu oprašivati kolibri i slepi miševi. Većina kaktusa ima pravilne cvetove. Plod kaktusa je sličan obliku jagode. Ovi plodovi mogu biti obrasli bodljama (trnovima), dlakasti ili ogoljeni. U vreme zrelosti se osuše, raspadaju se, ili omekšaju, pa se raspu.

CEFALIJUM
Cvetovi kaktusa većinom izrastaju iz areola, ponekad iz aksila ili koritanaca. Kod nekih rodova cvetovi izrastaju iz areola, ali samo iz onih koje su skupljene u obliku posebnog organa pod imenom cefalijum. Areole u cefalijumu imaju drukčiji značaj nego na drugim mestima tela; umesto bodljama, areole su obrasle čekinjama, svilicom ili biljnom vunom. Cefalijum se javlja već na vegetacionoj kupi biljke.

SEME
Seme kaktusa može bitit veoma raznoliko. Tako na primer, seme opuncije je krupno i pljosnato, slično sočivu, ali je neobično tvrdo. Seme ostalih vrsta ima obično u prečniku 1 do 2mm. Postoje vrste kaktusa i sa mnogo krupnijim semenom, ali i takve čije je seme sitno kao prah. Boje je crne ili smeđe. Seme može biti glatko i sjajno ili hrapavo bez sjaja, s brojnim izbočinama ili bradavicama. Na semenu uočavamo spoljni omotač, semenjaču, zatim pupak i nabor. U semenu je klica. Hranljivo tkivo klice u semenu, inače kod primitivnih vrsta razvijeno, u viših oblika kaktusa iščezava.




POLEN - CVETNI PRAH
Polen je fini prah koji se stvara u prašnicima. Polenova zrna, preneta na žig tučka klijaju i probijaju ga dok ne stignu do jajne ćelije u embrionovoj kesici koja je smeštena u semenom zametku. Od semenog zametka se, posle oplođenja jajne ćelije, razvije seme. Naklijali polen može se tokom nekoliko dana čuvati među slojevima suvog papira. Na vlazi polen bubri i prosipa se.

OSNOVNE METODE GAJENJA
S obzirom na uslove rasta u njihovoj postojbini, kod nas su mogućnosti gajenja kaktusa drugačiji. To znači da moramo pokušati da prilagodimo kaktuse uslovima koji kod nas postoje. Drugim rečima, nastojimo da kaktuse aklimatizujemo. Mogućnost aklimatizacije u vezi je sa sposobnošću kaktusa da se plilagođavaju u novim uslovima. Takva osobina im je omogućila da se tokom vekova ukorene na najrazličitijim staništima. Neki ljubitelji kaktusa gaje kaktuse pod otvorenim nebom, drugi pod staklom, neki ih više provetravaju, a drugi ih zasenjuju. Zemljište bogato mineralnim materijama ili siromašno, sa manje ili više vode, utiče na porast tela, bodlji, dlaka, na boju pokožice i čvrstinu tkiva kaktusa.
Kombinovanjem raznih sredstava i metoda gajenja iskusan stručnjak može unapred manje ili više odrediti kako će izgledati njegove buduće biljke. Najispravnije gajenje je ono pomoću koga dobijamo biljke sa čvrstom strukturom, sa bogatim i čvrstim bodljama. Neki vole brz rast i sjajan izgled tela.

SUVOZEMNI KAKTUSI I EPIFITI
Kaktuse možemo podeliti u dve grupe. Kaktusi svrstani u prvu grupu rastu neposredno na površini zemlje, dok im je korenov sistem u zemlji. Nazivamo ih zato suvozemnim. U ovu grupu spada većina vrsta. To su tipični kaktusi s dugim stabljikama, areolama, iz kojih izrastaju bodlje ili svilica. Kaktusi iz druge grupe rastu u vlažnoj sredini, većinom u prašumama i to u krunama drveća. Žilice korena se uvlače u pukotine kore i za ishranu se koriste humusom koji se stvara u naborima grana i sl. Ovakve kaktuse nazivamo epifitima. Od prve grupe se razlikuju po građi tela.
Stabla su ili tanka, krhka, ili su olistala, raširena, svežezelena. Imaju sposobnost da stvaraju korene na raznim mestima stabljike. Koreni često slobodno vise nadole, pa mogu da se koriste rosom koje ima dovoljno u prašumama. Oni se drže zapukotinu kore i tako je biljka za drveće dobro pričvršćena.

SMENA MIROVANJA I VEGETACIJE
U prirodi kaktusi mogu vegetirati samo ako raspolažu sa dovoljno vlage. U stvarnosti to znači da mogu rasti samo u kišnom periodu, a zatim još onoliko vremena dok se zemljištne neisuši toliko da koren iz njega više ne može crpeti hranljive materije.
Kaktusi u samom telu stvaraju rezerve vode i sokova. Stabljika je rebrasta, izbrazdana ili razdeljena bradavicama (mamilama). Zbog takvih neravnina na telu kaktusa, efekti sunčanih zraka se razbijaju, pa su u odnosu na njih eksponirani samo neki delovi biljke, dok su za to vreme ostali delovi biljke zasenjeni. Pravilna smena mirovanja i vegetacije je osnova životnog ritma kaktusa. To je jedan od osnovnih preduslova uspešnog gajenja. Kod nas mirovanje nije iznuđeno sušom i uticajem sunca, nego nižom temperaturom (pogotovo u zimskom periodu). Tada kaktusima obezbeđujemo optimalnu temperaturu od 12ºC.




PRIPREMA SUPSTRATA
U pogledu hemijskog sastava zemljište mora sadržati sve elementarne hranljive materije tj. azot, fosfor, kalijum, kalcijum i mikroelemente. Sledeći važni sastojci su ugljenik, vodonik i kiseonik koji se nalaze u vazduhu i vodi. Važna je i hemijska reakcija zemljišta. Zemljište ne sme biti ni sa suviše kiselom, niti sa suviše alkalnom reakcijom. Za većinu kaktusa najpovoljnija je slabo kisela reakcija zemljišta čija je pH vrednost oko 6. Kaktusi podnose nešto kiseliju ili alkalnu reakciju, ali već pri vrednosti pH od 8 potpuno prestaju da rastu.
Biološke osobine zemljišta zavise neposredno od količine mikroorganizama u zemljištu. Najvažnije su zemljišne bakterije. Mnoge od njih razlažu humus na jednostavne materije, pristupačne za biljke. Neke čak obogaćuju zemljište i azotom. Drugim rečima, zemljišne bakterije neprekidno proizvode za biljke i nove rezerve mineralnih materija.
Veoma važne su i fizičke ili mehaničke osobine zemljišta, koje je sastavljeno od čestica različite veličine. Ako se one sastoje od veoma malih čestica, te čestice se međusobno privlače ili čak lepe. Takvo zemljište je veoma zbijeno, a slabo porozno. Tada kažemo, zemljište je teško, ili u obratnom slučaju, zemljište je lako. U takvom lakom zemljištu preovladaju zrna peska i sl. Veoma je porozno i propusno.
Zemljište za kaktuse, treba da je vazdušasto i propusno, s tim da sadrži dovoljnu količinu finih, sitnih čestica humusa. To se može postići mešanjem nekoliko osnovnih supstrata:
Treset nastaje mineralizovanjem tresetne mahovine bez pristupa vazduha. To je sirovi humus sa veoma malo hranljivih materija. Ipak ima važne osobine. Veoma je kiseo i porozan. Dobro zadržava vodu i hranljive materije.
Kompost nastaje raspadanjem lišća. Može imati različite osobine, što zavisi od vrsta lišća čijim je raspadanjem nastao. Najbolji je bukov kompost iz šuma sa krečnjačkom podlogom. Ima neutralnu reakciju. Kompost od hrastovog i kestenovog lišća je kiseo.
Kompost četinara je sakupljena i složena masa iglica bora ili jele u raznim fazama raspadanja. U suvim zonama ispod sloja opalih iglica nalazi se zreliji sloj upola raspadnut koji se sakuplja, kompostuje i češće promeša. Ovaj kompost je znatno kiseo i dodajemo ga alkalnim supstratima. Zemljište čini rastresitim, zamenjuje treset, od koga je i bolji.
Stajnjak je najbolji od goveđe prostirke. Što je stariji, to je bolji. Od njega nastaje crni, lakši supstrat kada već iščeznu tragovi slame i osoke. Ima neutralnu do slabo kiselu reakciju. Blagotvorno dejstvo stajnjaka, se pored velike količine osnovnih hranljivih materija, pripisuje dejstvu hormona koji se nalaze u kravljem đubrivu.
Kompost biljnog korenja. Njegove osobine određuje zemljište na kome su rasle biljke. Tako ovaj kompost sa aluvijuma sadrži krečnjak. Prilikom kompostovanja preporučuje se mešanje sa stajnjakom. Dodaje se često humusnim zemljištima. Dugo zadržava hranljive materije.
Pesak upotrebljavamo za poboljšanje zemljišnih mešavina. Pesak ima različite osobine prema prema tome od čega je nastao. Neki pesak sadrži dosta primese gline koja dovodi do slepljivanja supstrata. Takav pesak mora se oprati.
Komadići sitne cigle takođe poboljšavaju fizičke osobine zemljišta. Pesak i izdrobljenu ciglu dodajemo u mešavine za kaktuse najmanje jednu trećinu, a za osetljivije vrste i više, ponegde čak 90%.
Osnovnu mešavinu za kaktuse sastavljamo na sledeći način: 2 do 3 dela treseta ili pregorelog lišća četinara, 1,5 deo peska, 1,5 deo isitnjene cigle, 2 dela pregorelog stajnjaka i 1 deo komposta od biljnog korenja.

ZALIVANJE I ĐUBRENJE
Voda kojom zalivamo kaktuse ne sme biti tvrđa od 4 stepena nemačke skale. Tvrdoću vode obično stvaraju soli krečnjaka - karbonati. Čestim zalivanjem soli se nagomilavaju u supstratu i čine ga alkalnim. Ako se pH vrednost supstrata poveća do 8, kaktusi prestaju da rastu. Zato se kišnica smatra najboljom za zalivanje kaktusa.
Međutim i ona može biti nečista, naročito u gradovima. Većina cvećara je upućena na vodu iz vodovoda, tvrdu vodu. Tvrdoća se može u znatnoj meri smanjiti kuvanjem. Ako se koristi treset tada je negativno dejstvo tvrde vode mnogo manje. Voda mora imati i kiselu reakciju. Pri zalivanju kaktusa veoma je važno da ga ne pokvasimo, jer bi u tom slučaju krečnjak iz vode začepio stome. Najbolji način je navlaživanje, to jest kaktusi se postavljaju u veće posude u koje se uvede voda za zalivanje, i kad se supstrat dovoljno navlaži odstranjuje se višak vode.
Biljke treba zalivati po potrebi, znči kada se zemlja počne sušiti. Orošavanje ne može zameniti zalivanje, nego služi za održavanje relativne vlažnosti vazduha pri visokim temperaturama. Đubrenje se ne preporučuje. U zdravoj i provetravanoj zemlji biljke dobro rastu, a imaju i dovoljne količine hranljivih sastojaka. Temperatura vode kojom zalivamo kaktuse ne sme biti niža od temperature vazduha. U proleće i jesen zalivamo rano, leti naveče, kad su tela kaktusa donekle ohlađena. Suncem zagrejane kaktuse ne smemo prskati vodom, naročito ne hladnom.

FIZIOLOŠKE POVREDE I OŠTEĆENJA
Niske temperature - Dosta niske temperature usporavaju rast kaktusa. Koren obustavlja aktivnost, a ako je u vlažnom supstratu, može i da istrune.
Visoka temperatura i intenzivna insolacija - Naglo povećanje temperature u zatvorenoj prostoriji vodi ka toplotnom udaru biljaka, naročito ako je vazduh suv. To izaziva opadanje pupoljaka, promena boje epidermisa na crveno, da bi se na kraju pojavile i prave opekotine u vidu udubljenih beličastih površina, već prema stepenu oštećenja unutrašnjeg tkiva.
Vlažnost supstrata - Suviše obilno zalivanje ili trajno navlažen supstrat izaziva oštećenje korenovog sistema. Obično usledi i gljivična infekcija, pa koren truli. Ako je u nekom sudu supstrat stalno mokar, biljke odmah presađujemo u drugi.
Vlažnost vazduha - Dovodi do osetljivosti kaktusa. Oslabljene i osetljive biljke lako podležu truljenju ili gljivičnim bolestima. Suviše suv vazduh usporava rast kaktusa i stvara uslove za pojavu crvenog pauka.
Nedostatak svetlosti - Pri nedovoljnom osvetljavanju dolazi do deformacija; biljke se izdužuju, postaju slabe i daju svetlozelene do beličaste izdanke.
Reakcija zemljišta - Na suviše kiselom ili alkalnom supstratu kaktusi ne mogu vegetirati, i tada su pojave slične kao i pri nedostatku vlage.
Nedostatak hranljivih soli - Izaziva zastoj u rastu biljaka. Tada je najbolje da biljke presadimo u novi supstrat.
Štetne hemikalije - Ima ih mnogo, i to su; gas u domaćinstvima, gasovi od dima, isparavanja raznih boja i lakova, materijal za impregniranje, sumpor-dioksid iz vazduha u blizini industrijskih pogona i sl.Povrede mogu nastati i usled pogrešne primene insekticida ili fungicida. Povrede zapažamo u obliku smeđih pega ili kao oplutnjavanje. Kad se jave takvi simptomi, obično je kasno. U takvim slučajevima pokušavamo da odstranimo uzrok povrede ili oštečenja, s tim da što bolje provetravamo odgovarajuću prostoriju gde se biljke nalaze.